ЛИПОВАЦ И ГРАДИНА

(текст: Предраг Стојковић, водич ових акција)
ПК „ЕРА“ организовао је у два викенда планинарске туре у околини Ужица (двадесетак километара од центра града) обилазак тј.пешачење по брдима две МЗ Равни и Дрежник. Циљ нам је био сагледавање могућности како ревитализовати неке од постојећих планинарских стаза и израда нових на локалитету ових мање атрактивних планинарских дестинација.
Два викенда спојена у једну причу, јер стазе се у већем делу преклапају.
Из центра села Дрежник,11.06.2017.године са око 630м.н.в., макадамским путем крећемо у 9,00 часова у правцу Дрежничке Градине.
Сунчан дан, идеалан за пешачење. Пролазимо поред кућа фамилија Милић и Вукотић. Макадамски пут вијуга узбрдо преко каменитог предела, који је обрастао ниским растињем. Касније ће нам један од мештана рећи да је овај предео пре четрдесетак година био го и да се само камен видео. После двадесетак минута стижемо на раскрсницу, на којој још увек постоје планинарски путокази са натписима у ком правцу су куће фамилија Тодоровић, Цвијовић .. .. Када се пешке иде из Ужице долази се из правца Кошуте, тј. пута који нам сада долази са леве стране.Ми крећемо десно у правцу кућа Бацетића и врха Дрежничка Градина. После неколико минута наилазимо на прве куће Бацетића и споредан пут, који нам долази са леве стране и силази у село Крвавци. Обе стране пута су обрасле густим тешко проходним растињем. Колски пут прераста у пешачку стазу. У 09,35 часова долазимо на пешачку раскрсницу где је пре неколико година било добро постављено планинарско обележје, које је сада на жалост уклоњено, а оно које је остало на оближњем дрвећу је избледело. Левом стазом се силази у село у Потпећ и Злакусу, а десно пут води ка Дрежничкој Градини и засеоку Марковићи. После неколико стотина метара стаза за ДГ се узбрдо десно одваја за врх, а лево хоризонтално у односу на врх води према засеоку Марковићи. Каменита стаза, обрасла ниским растињем вијуга према врху. Негде и негде постоје бледе планинарске маркације, али још увек видљиве. На самој стази има доста шумских јагода, тако да су оне успориле наш пут ка врху, а добро су дошле и као допуна енергије.
После сат времена и око 300 метара висинског успона стижемо на врх Дрежничке Градине 931 м.н.в.
На самом врху налази се споменик-пирамида Ужичкој партизанској чети „Радоје Марић“ на месту где се одиграла значајна битка између Ужичке партизанске чете и немачких јединица 18.августа 1941.године. Сам прилаз споменику и његово стање тера ме на дубоко разочарење на наш однос према нашој историји и људима који дају свој живот за добробит генерација које долазе. Овај споменик није једини који пропада и који се не одржава у Србији, а који се налази ван градских центара.
После двадесетак минута паузе, које смо искористили за доручак и уживање у прелепим погледима према врховима Златибора, Мучња,Јавора, Голије, Овчара, Каблара . . . крећемо у правцу југоистока, обележеном али зараслом стазом са ниским растињем. Десетак минута нам је требало да се пробијемо до ограђене трафо станице и антенског стуба, који доминира околином. Макадамским путем силазимо до засеока Марковићи, који припада МЗ Дрежник, а налази се на гребену чије падине се благо спуштају према селу Злакуси ка северу и реци Велики Рзав ка југу. Малињаци са обе стране пута подстичу напуштена домаћинства да се ревитализују. Честа појава у нашем крају да се асвалтирају поједине деонице неког пута, што је случај и у овом засеоку. Асвалтни пут је на самом гребену и на равном делу, а кад се почиње спуштати асвалт престаје. Вероватно нема асвалта што је то граница између два села Дрежника и Роге и две општине Ужица и Пожеге.
Напуштамо обележену планинарску стазу и са макадамског пута у десно скрећемо на уску пешачку стазу која вијуга кроз мешовиту шуму. Стаза се губи у шуми, али некако проналазимо нову која нас води до првих кућа засеока Шмакић, села Дрежник. Стрмом стазом која је обрасла ниским растињем у 11,15 часова силазимо на макадамски пут Дрежник – Рошка плоча – Пожега. Тај пут је давно био главна саобраћајница која је повезивала Златибор и Пожегу.
У долини на удаљености пар стотина метара вијуга река Велики Рзав. Велики Рзав је река која извире у подножју планине Мучањ (1536м.н.в.). Мучањ се налази између Кокиног Брода и Ивањице, источно од Муртенице и јужно од планине Јавор. Пресечка река извире на обронцима планине Чемерница и са реком Јанчица на коти од око 900м.н.в. код села Мочиоци праве реку Рзав. Река тече источном границом планине Златибор. Пробија се кроз тешко приступачан кањон у Доњој Белој Реци. У месту Саставци на коти 737м.н.в. са Белом реком прави Велики Рзав. Река тече кањоном до села Висока (општина Ариље). У том делу нема приступних путева, а река није пловна за чамце. Из правца златиборских села Доњег Љубиша у Велики Рзав улива се река Љубишњица, код засеока Жељине река Катушница, а низводно многобројни потоци и са једне и са друге стране реке. Од села Високе, где се налази Височка бања са термалним изворима, се улази у Височки кањон, где је пловно само по високом водостају. На потезу од села Радошева до Крушчице са налази сужење и каскада висине око 2 метра. Ту почиње Радошевски кањон који је дуг око 4 км. Код села Равни опет се улази у неприступачни кањон између Ојданског брда са леве стране и Градине са десне стране. У селу Вране на коти од око 460м.н.в. у В.Рзав улива се са леве стране река Приштавица . . .
Преко реке је село Северово, које припада општини Ариље. Скрећемо десно према центру села Дрежник. Испод пута пролазимо сеоско гробље. Сунце је почело да пече. Пролазимо поред кућа Шмакића, које се налазе са обе стране пута.
На кафу нас свраћају љубазни викендаши Даница и Зоран Шмакић. Домаћини су пуне приче о туристичким могућностима и лепоти свог села и реке В.Рзав, а чије се имање простире до саме реке. Шмакићи сваки викенд проводе у свом селу, а од куће у Ужицу имају 19 км. После пола сата паузе пут настављамо даље са домаћином Зораном са жељом да нам покаже један од многих извора воде на овом потезу. Некада су биле и воденице, а којих сада нема на овом делу тока реке В.Рзав. У непосредној близини пута, а на имању Зекавица налази се извор воде „Илиџа“. Са пута скрећемо лево, прескачемо преко ограде и капије од прућа и улазимо на имање породице Зекавица. Зоран нас води низ стрмину,кроз зараслу траву ка реци В.Рзав. Са десне стране пута изнад нас чује се глас старије жене, која нас опомиње да јој не порушимо ограду,тј.забран. Око 12,30 часова долазимо до извора, који се налази 20-так метара од реке В.Рзав. Извор је каптиран и налази се у дебелој ладовини израслог дрвећа. По Зорановој причи у сред зиме око извора у пречнику око двадесетак метара снег не може да се задржи тј. стално је копно. Преко пута извора и са друге стране реке је засеок Лијескићи, села Дрежник. Поред саме реке засеоци Шмакићи и Лијескићи имају доста обрадивог земљишта у односу на остали део тока реке.
Растајемо са са Зораном и крећемо даље макадамским путем према центру села Дрежник. Убрзо наилазимо на асфалтни пут и оштру кривину која води узбрдо према центру села. Ми скрећемо лево према засеоку Мијаиловићи који је поред саме реке. Прошлог викенда прошли смо овим путем, али у супротном смеру. Пут вијуга скоро паралелно са реком. Обрасло високо дрвеће поред пута прави велику ладовину, тако да је за пешачење пријатно.
Са леве стране пута у долини реке, засеока Мијаиловићи ограђено имање у етно стилу. Прошлог викенда нисмо свраћали, али овог пута смо свратили са намером да упознам домаћина имања и да чујем његове идеје у вези развоја и одрживости његовог домаћинства, а и околних села. Љубазни домаћин Цвијовић Мишел нам је показао објекте, који су урађени у етно стилу, а још више ме је изненадио прави еколошки приступ у изградњи самих објеката и очувању реке В.Рзав. Његово имање је идеално за кампере и љубитеље природе. После краће паузе пут настављамо даље, према селу Вране у МЗ Равни, које припада граду Ужице.
Пролазимо пар сеоских макадамских путева који се са десне стране спуштају из засеока Стевановићи и брда Липовац . Прошли смо и доста поточића који се стрмо спуштају у реку В.Рзав.Око 14,00 часова долазимо на раскрсницу где се одваја асфалтни пут према засеоку Стевановићи. У непосредној близини раскрснице макадамски пут се спушта према реци и дрвеном мосту који повезује засеоке села Вране са обе стране реке и ариљска села Северово ,Крушчица, Радошево . . .
Преко моста на реци В.Рзав у селу Вране планирана је да прође планинарска „Златиборска трансферзала“, која би повезивала све планина на територији Златиборског управног округа и плус планину Голију у дужини од око 534км. Прошлог викенда прелазили смо мост који се налази на 459м.н.в. и силазили на саму реку да се умијемо. Река В.Рзав је једна од три реке у Србији прве категорије тј. реке са којих се вода може пити директно из корита реке.
Прошлег викенда смо силазили, а овог се пењемо према брду Липовац и његовом врху Кућишта (932 м.н.в.). Пут са кога почињемо да се пењемо је на око 470 м.н.в.. У центру засеока Стевановићи је напуштена и запуштена сеоска школа до које долазимо после десетак минута пењања од реке. Прошлог викенда су биле „Свете Тројице“ па смо у једно домаћинство свраћали на част код једног познаника од наше колегинице планинарке. Домаћинства су „празна-напуштена“ или су старачка, тако да у селу има људи већином преко викенда и то у летњим условима.
Пут вијуга узбрдо, пролазимо поред доста малињака и засеоке Милојевићи и Ђоковићи. До задње куће Ђоковића колима се и може некако доћи, али даље тешко, јер је вода направила велике бразде, тако да је и трактором тешко проћи. Мешовита шума нам прави хладовину тако да пењање није било толико напорно на врелом дану. Око 15,20 часова долазимо на врх Кућиште, које се налази на 932 м.н.в.. За сат и двадесет минута савладали смо око 460 метара висинске разлике.
У ладовини букове шуме правимо паузу од 20 минута за ручак, одмор и уживање у погледима према Златиборским висовима и његовим селима. Шумским кривудавим путем пролазимо кроз мешовиту шуму. Са десне стране нам остаје врх Ћама (902м.н.в.). Пролазимо куће Новаковића и врх Клик (727 м.н.в.) са леве стране и силазимо на асфалтни пут који иде ка центру села. У 16,50 часова долазимо до центра села, после препешачених око 24 км. за шест часова ефективног пешачења и савладаног 760 метара успона.